Spavala sam sa crncem, svi su me pljuvali, a bilo mi je ovako…

Share Button

Rasizam danas “više ne postoji”. Svi se zalažu za nekakvu jednakost i ravnopravnost i svi smo mi kao nešto jednaki. Samo, ne znam u kom svetu i na kojoj planeti je to moguće. Ovde, kod nas, u prestonici Srbije, rasizam je prisutan u svim porama društva, pukotinama u zemlji i prolazima između zgrada.

Beograd ne toleriše drugačije. Samo se pravi da je tako. Sve dok ga ne vidite na delu i dok ne pokaže pravo lice. Onda iz njega izlazi ono što je želeo da sakrije – netrpeljivost, nepravda prema svima koji su drugačiji i neshvatanje istih.

Bila sam sa crncem. Nije me bilo sramota da izlazim da njim, šetam se centrom grada i držim ga za ruku. Sve dok me sopstveni grad nije naterao da poginjem glavu i osećam se kao da sam najodrvratnije stvorenje na svetu.

Sve je počelo u jednom popularnom beogradskom klubu. Izašla sam sa društvom i provodila se odlično. U moru lica, ugledala sam njega. Pogledi su nam se spojili i učinilo mi se da je vreme stalo. Srce mi je poskočilo i u trenutku sam zaboravila gde se nalazim.

Prišao mi je nakon nekog vremena i kako to već obično biva – počeli smo da pričamo, razmenili brojeve telefona, poljubili se i dogovorili da se čujemo sutra. Reakcije ljudi me u tom trenutku nisu interesovale – bila sam previše zagledana u njegovo prelepo lice i tamne oči.

Viđali smo se dve nedelje i onda je usledio čuveni poziv na gledanje filmova. Unapred sam znala da će sigurno biti seksa, i iskreno – želela sam ga celim bićem. Sredila sam se, otišla kod njega i provela najlepšu noć u svom životu. Devojke, ono što pričaju za crnce je istina – izuzetno su obdareni, srasni i ujedno jako pažljivi.

Bio je savršeno građen. Svaki mišić mu se ocrtavao na prelepom telu. Uživala sam i nije me sramota to da kažem. I sada, dok vi čitate ovaj tekst, sa navodnim gađenjem, ja se smeškam i prisećam se predivnih momenata.

Na prvi probem sam naišla kada je trebalo da kažem svojim roditeljima sa kim se zabavljam. Uveliko su primetili da se nešto dešava, ispitivali me jesam li našla nekoga, ali bila sam suzdržana, dajući im samo okvirne odgovore. Plašila sam se da im kažem da mi je dečko crnac, jer sam mogla da naslutim njihovu rekciju.

Izmišljala sam, lagala, a vreme je prolazilo.

Jedne večeri, rešili smo da izađemo u kafić u centru grada i veče provedemo napolju. Po prvi put sam pogled odvojila od njega i posmatrala druge ljude. Svi su se okretali za nama i bukvalno buljili u njega. On se smeškao i nije obraćao pažnju. U jednom trenutku pored nas su prolazila dvojica mladića.

Jedan od njih je glasno uzviknuo drugom:

– Vidi ga crnja, je*ote! Prava crnčuga!

– Ma, vidi ti ovu ku*vu pored njega! – viknuo je drugi.

Čvrsto sam mu stegla ruku i spustila pogled. Toliko me je bilo sramota, da sam mislila da ću umreti.

– Nemoj da se brineš. Ja sam navikao na ovakve stvari. Ljudi su čudni, ali vremenom navikneš da ih ignorišeš – rekao mi je mirno, kao da se ništa nije desilo. Njegova reakcija me je oduševila. Ali, i dalje nisam mogla da verujem šta se upravo desilo.

U kafiću je bilo malo bolje, ali nisam mogla da se otrgnem osećaju da nas svi posmatraju. Osećaj me nije varao.

Sa dečkom sam provela punih šest meseci. Za to vreme, imali smo još minimum desetak sličnih incidenata. Jednom nam je čak prodavac rekao da u radnji ne želi “obojene ljude” i otvreno me je pitao šta tražim sa “beračem pamuka”.

Naša veza se završila tako što je on otišao iz Beograda. Ja sam ostala da živim u belom gradu, koji u mom slučaju nije tolerisao druge boje.

Ostaje mi samo da se nadam da je danas, posle izvesnog vremena, situacija makar malo drugačija.

www.balkanspress.com

Foto: Profimedia / ImageSource

Share Button
(Visited 2.665 times, 18 visits today)

Comments

comments

Leave a Comment

nineteen − 17 =

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.